Радионица «Верски мотивисан активизам у регионалним мировним процесима», 16. фебруар 2014, Образовни центaр Ecclesia Viminaciensis, Пожаревац (у сарадњи са Центром за истраживање религије, политике и друштва , под покровитељством Националне задужбине за демократију)
У недељу, 16. фебруара 2014. године, после литургијског сабрања, у Образовном центру Ecclesia Viminaciensis одржана је радионица едукативног и практичног карактера, на тему Верски мотивисан активизам у регионалним мировним процесима у организацији Центрa за истраживање религије, политике и друштва у сарадњи са Институтом за студије културе и хришћанства под покровитељством Националне задужбине за демократију. Током конференције учесници су анализирали појам транзиционе правде, користећи примере учешћа религија у процесима транзиционе правде у свету и на простору Западног Балкана. Учешће у раду радионице узели су чланови Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, свештеници, ђакони и вероучитељи Епархије пожаревачко-браничевске.
Својим предавањима присутнима су се, у име Центра за истраживање религије, политике и друштва, обратили др Никола Кнежевић и Александар Шибул, психолог и психотерапеут. Радионицу је, у виду модератора, веома успешно водила госпођа Данијела Марковић (Институт за студије културе и хришћанства).
Госпођа Данијела Марковић, отварајући радионицу, најпре је све поздравила у име Института за студије културе и хришћанства и у име председника Института проф. др Давора Џалта. Учесницима је упућен позив на дијалог и дискусију сходно службама и интересовањима која носе.
Др Никола Кнежевић захвалио се Њ. П. Епископу пожаревачко-браничевском г. Игнатију на жељи и могућности да предавање буде одржано у Образовном центру. Такође, др Никола Кнежевић се захвалио и протођакону Златку Матићу и члановима Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске који су омогућили предавање.
У уводној речи протођакон Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, поздрављајући госте, предаваче и све присутне учеснике, изразио је радост јер се просветно, научно и уметничко стваралштво враћа у Цркву као извор свих прогреса и активизама у друштву. Дајући смернице за размишљање, уводничар је подсетио на чињеницу да Црква има велики значај у помирењу, али не и пресудан. Подсећајући се речи о. Вукашина Милићевића са трибине Сећање на прошлост и одговорност ка будућности 19. новембра 2011. у београдском Медија центру, да Црква не може бити носилац помирења, али да треба да има став, протођакон је нагласио да тај став треба бити богословски, а не политички или економски утемељен. На основу датог програма радионице, протођакон је поставио неколико теза еклисиолошке природе, које могу бити проблематичне са православне тачке гледишта:
• Црква као институција сећања има анамнетички карактер,
• Црква као носилац консензуса националне свести,
• Црква треба да постане политички и социјално свеснија,
• Црква као средство за испуњење одређеног циља.
Протођакон потврђује да Црква јесте институција сећања, али сећања на будућност, сећања које има есхатолошки елеменат, на основу учења многих данашњих теолога, међу којима владике Игнатија и митрополита пергамског Јована, што потврђују Литургија, оци и Свето писмо. Утемељење протођакон налази у посланицама апостола Павла. У посланици Јеврејима (10,1) постоји „дефиниција“ обрнуте временске перспективе, која прошлост назива сенком будућих добара, а садашњост коју је Христос собом освештао иконом или ликом истинитог стања. Сходно речима апостола Павла, на Западу је говорио Свети Амвросије Милански: „У Закону је сенка, у Јеванђељу је икона, а истина је на небу. Сада ходимо у икони, а када дође пунота савршенства гледаћемо лицем у лице јер је савршенство у истини“. Будући да је Црква икона те истине, она не може да буде посматрана као средство за испуњавање било ког циља, макар и најузвишенијег, као што је мир на земљи. Стога, активизам у социо-политичком смислу у православљу нема места, јер ако нешто нема богословску подлогу и свој крајњи израз у Царству Божијем, онда је узалудно.
Говорећи о узроцима немира и ратова протођакон се позвао на учење владике Игнатија. Наиме, владика говори да су узроци немира и ратова директно повезани са коренима савремене цивилиазицје – индивидуализмом и рационализмом, што несумљиво води у етнофилетизам који је веома изражен међу православним. Зато, Црква као икона будућег Царства Божијег треба бити образац целог друштвеног живота. Евхаристијски карактер Цркве треба да преображава свет. Темељ излечења сукоба и грађанских ратова налазимо, према речима протођакона, опет, у посланицама апостола Павла. Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима и посланици Ефесцима помирење назива службом и служењем другом. Апостол Павле помирење смешта у оквире тријадологије и христологије јер је Христос мир наш. Све то врхуни у еклисиологији, јер Апостол подсећа да нас Христос мири са Богом, али у једном Телу. Стога, служба помирење добија онтолошку важност.
Дајући прелиминарне поставке, које се „могу бранити, али и ревидирати“, протођакон Златко Матић је закључио да православље не сме да пропусти прилику да учествује у обликовању друштвеног живота на просторима на којима постоји, али према парадигми Царства које чекамо.
Др Никола Кнежевић је у свом предавању „Учешће Религије у процесима транзиционе правде и помирења“ представио како треба деконструисати прошлост када желимо да говоримо о мировном активизму. Др Кнежевић је нагласио да треба да се сећамо „на прави начин“ како бисмо избегли селективно сећање.
У прилог правилној деконструкцији прошлости др Никола је подсетио на ставове Мирослава Волфа (о опроштењу као осуди греха, али незабораву починиоца злочина), митрополита Зизијуласа, али и на учење Џона Милбона о Евхаристији као есхатолошком знаку суда помирења пре причешћа. Такође, учесницима радионице је представљен и надидентитет Ј. Молтмана – персонализација у социјализацији. На крају, др Никола Кнежевић је закључио да мир у свету не може бити без консензуса великих сила, али да Црква која постоји сада и овде треба кроз своју политичку теологију да да одговор на питање узрока рата и процеса помирења.
Након паузе за ручак предавање под насловом „Неуропосихологија праштања“ одржао је психолог и психотерапеут Александар Шибул. Предавач се у првом делу осврнуо на чињеницу да васпитавање деце почиње од тренутка зачећа. Такође, је нагласио да су првих седам година живота кључни за здрав и функционални развој можданих структура. Праштање је важан неурокогнитивни и емоциоонални процес, и основна тема у многим религијским системима. Праштање је све више препознато као важан аспект психотерапеустког процеса. Потпуно разумевање праштања захтева знање о базичним механизмима. Праштање укључује разумевање себе, признање да смо нечија жртва и схватање механизма освете. Затим се предавач осврнуо на еволуцијско порекло и на неуропсихолошки механизам праштања. Успешно завршен процес праштања подразумева ново разумевање себе у односу на свет, ново схватање доживљаја једнакости, нови емоционални, помирљиви доживљај повређивања и починитељ тада престаје да буде наша претња. Уопштено речено успешно завршен процес садржи позитивне емоције о читавом доживљају или слабљењу утицаја негативних емоција на наш живот а тиме се омогућује да се личност окрене ка будућности и даљем здравом духовно-психолошком развоју.
У дискусији су Данијела Марковић и др Никола Кнежевић позвали вероучитеље да предложе како би активизам међународног права могао да се интегрише у план и програм Православног катихизиса. Протођакон Златко је, у својству епархијског координатора, посведочио да је у свим деловима наше дијецезе школа конфликтна средина. Зато је подсетио на одлуку Светог архијерејског Синода СПЦ да један школски час Православног катихизиса у полугодишту треба посветити обради теме страдања у Јасеновцу (што је представљено у уџбенику Православног катихизиса за 7. разред основне школе, 77. стр). На крају, протођакон је нагласио да се увек мора ићи на конкретизацију злочинаца, а никако не изједначавати и поистовећивати злочинце са неким народом или (Римокатоличком) Црквом.
На крају радионице Данијела Марковић се захвалила члановима Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске што су омогућили да се овакво предавање одржи и позвала све присутне да и сами иницирају оваква дружења и дијалоге.
Протођакон Златко Матић захвалио се предавачима зато што су изабрали нашу заједницу за једно овакво дружење и позвао их на даљу сарадњу.
Извор: Српска православна црква
