У Београду је, 4. децембра 2019, у организацији Института за студије културе и хришћанства, Дома омладине Београда и Народне библиотеке Србије, одржана конференција на тему „Савремена читања Великог инквизитора“, а поводом обележавања 140 година од објављивања књиге „Браћа Карамазови” Ф. М. Достојевског. Циљ конференције био је поновно промишљање „Легенде о Великом Инквизитору” и њеног значаја у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи.
На конференцији су говорили Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско – херцеговачки др Атанасије Јевтић, проф. др Драган Стојановић (Филолошки факултет Универзитета у Београду), проф. др Часлав Копривица (Факултет политичких наука Универзитета у Београду), др Александар Фатић (Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду), проф. др Предраг Драгутиновић и проф. др Здравко Јовановић са Православног богословскоги факултета Универзитета у Београду, проф. др Владимир Дугалић (Католички богословски факултет у Ђакову), проф. др Тања Поповић и проф. др Јован Попов са Филолошког факултет Универзитета у Београду, др Новак Малешевић и др Кристијан Олах из Института за књижевност и уметност, Београд, проф. др Неда Андрић (Филолошки факултет Универзитета Црне Горе, Никшић), др Нина Крајник (Словеначко друштво за Лакановску психоанализу, Љубљана) и проф. др Слободан Марковић (ФПН, Београд). Панелима су модерирали: проф. др Давор Џалто, др Милена Ђорђијевић (Народна библиотека Србије), др Марија Јефтимијевић – Михајловић (Институт за српску културу, Приштина) и Андреа Јовановић (Колектив Герусија).
Отварајући скуп, Данијела Марковић, испред Институтa за студије културе и хришћанства, рекла је да су организатори „подстакнути изазовима времена, одлучили су да изнова прочитају дело Фјодора Михаиловича Достојевског, ‘Браћа Карамазови’“. Она је додала да „савремена читања „Легенде о Великом инквизитору“, не претендују да буду пука учитавања или ишчитавања, логике односа истине и предања, која подсећа на логику „Великог инквизитора“, већ је улог нашег подухвата, да грађењем и учествовањем у савременој култури, не избегнемо именовање свог Средишта, а именујући Га не постанемо и сами Велики инквизитори у то исто име!“.
Први говорник, проф. Драган Стојановићизлагао је на тему „Легенда у контексту целине романа Браћа Карамазови“. Он је рекао да се „Легенда о Великом инквизитору“ не може ваљано тумачити сама за себе, ван контекста романа у целини и да, се тек тако добијају неки закључци у интерпретацији који се могу смислено одржати и бранити. Указао је да се у супротном, упада у опасност да се бавимо разним идеологијама или уопште питањима која се у нечему дотичу религије. Он је нагласио да Достојевски није написао ту „Легенду“ ради ње саме, већ ради нечег на шта његов последњи роман жели да „одговори“ као целина, те да то се у сваком тумачењу мора поштовати.
Владика Атанасије Јевтић, је у свом обраћању између осталог рекао да је поема о Великом инквизитору нешто величанствено. Он је указао „да Велики инквизитор представља, не само негативну страну католицизма“, већ „идеје и логике, које се типизирају у варијанте безбожног уређења живота и облику једног система који у суштини поробљава човека а у име те слободе човека“. Владика Атанасије је закључио да је „идеја ‘Великог инквизитора’ у ствари једна врло хумана критика тоталитаризма који хоће да човека подреди систему“ и додао да се „човек неда подвести под систем“.
Часлав Копривица се у раду под насловом „Велики инквизитор – историјска дијалектика побуњеног сљедбеника“ бавио иманентном текстуално-мисаоном анализом динамике односа Великог инквизитора и Исуса. Он се првенствено бавио проблемом иронијске дијалектике, којом се, како је рекао, преокреће однос између зачетника, Богочовека и њеног историјског настављача, Цркве, тако да је потоња, формално следећи крајњи циљ који је одредио Исус, тј. сам Бог, доспела на супротну страну од њега, приклонивши се супротним начелима.
Александар Фатић се у излагању „Може ли човек заиста бити крив? Милост и одговорност у Великом инквизитору“ бавио рецепцијом хетерономије Достојевског, која се по својој егзистенцијалној драми, често граничи са личним усудом, те са моралном проблематичношћу идеје о казни и друштвеној правди, која мимоилази унутрашње разумевање човека.
Предраг Драгутиновић, је у излажући рад „Антијеванђеље ПО Великом инквизитору“ рекао да „Велики инквизитор гради своје антијеванђеље од многих компонената канонских јевађеља“ и да је „оно на неки начин перевертирано јеванђеље доведено до непрепознатљивости, јеванђеље коме је одузета суштина“. Он је додао да је „оно не само као немилосрдна критика институционалне цркве, као критика споља, већ и као грижа савести саме Цркве, као позив на самокритику и саморефлексију, као позив да никада оно што се догодило свету не буде изгубљено, да се Јеванђеље слободе никада у потпуности не претвори у антијеванђеље неслободе“.
Здравко Јовановић, је представљајући рад „Велики инквизитор и деструктивност еклисијалног институционализма” саопштио да се легенда о Великом инквизитору, између осталог, може тумачити као веома успешна алегорија ригидног еклисиолошког институционализмa. Овакав институционализам, по њему, подразумева пренаглашавање структуре и јерархијске организације Цркве, што доводи до занемаривања харизми велике већине чланова заједнице који немају неку видљиву и институционалну функцију служења у заједници. Он је рекао да „на велика врата заправо имамо један процес секуларизације унутар Цркве, на тај начин што се модели функционисања из световних организација преузимају од стране Цркве“.
Владимир Дугалић је с циљем да се што објективније схвати Достојевски и његова пропитивања у раду „Tумачење Великог инквизитора у дјелу Николаја Берђајева „Свјетоназор Достојевскога“ изложио неке његове аутобиографске записе, те критички осврт Николаја Берђајева на Великог инквизитора, као осврт Јосипа Крибла из католичке перспективе. Он је указао да је Велики инквизитор у својој бити диктатор који је представник свих тоталитарних система кроз историју те да је опасно поистовети га само са Католичком црквом. Дугалић је закључио да „он има пуно дубље значење, да говори о психологији човјека, човјека који не зна шта би са својом слободом“.
Тања Поповић је у излагању „Легион и саборност – превладавање егоизма“ је понудила једно контрастивно читање Великог инквизитора, Житија старца Зосиме и Аљошиног говора на Иљушином одру.
Јован Попов говорећи на тему „Два лица тоталитаризма: Шигаљев и Велики инквизитор“ указао на критичност Достојевског према оба вида тоталитаризма и левог, оличеног у Шигаљеву, из романа „Зли дуси“, као и десног, како либерално-капиталистичког, тако и клерикалног. Он је закључио да је код Достојевског „реч о једном изванредно изоштреном осећању за историју и њена кретања“ јер је „претпоставио да и демократија може попримити нека обележја тоталитарности“, те да би се он „данас, као и један Токвил, вероватно сложио са термином меког или демократског тоталитаризма“.
Новак Малешевић је у реферату „Велики инквизитор: путеви слободе“ размотрао како „поема“ Ивана Карамазова има двојаку функцију у односу на питање слободе, како се са једне стране поставља питање о субјектовој снази да се избори са апсолутном афирмацијом слободе (следећи Христов пример), док са друге стране, у антитеистичком контексту романа, „поема“ негира саму метафизичку основу на којој се заснива хришћанска економија односа између појмова (структуре) добра и зла.
Кристијан Олах је у раду „Тумачење Великог инквизитора уделу Николе Милошевића“ настојао да осветли Милошевићев дијалог како са самом Легендом, тако и са њеним познатим тумачењима руских религијских филозофа, на чију једностраност је сам Милошевић указао. Олах је указао да је по Милошевићу Достојевски „био и остао непоправљиви реалист душе човекове, реалист у најсуморнијем и најпесимистичнијем значењу те речи, и да је аутентична порука Легенде у основи песимистичка и на трагу инквизиторове антропологије“.
У дискусији која је уследила, професорка Тања Поповић је саопштила да је књига Николе Милошевића „Достојевски као мислилац“ сврстана у три најважније књиге о делу Достојевског на два француска универзитета.
Неда Андрић, је у реферату „Легенда о Великом Инквизитору и савремени мит о срећи“ анализирала два концепта среће, један који је изложен у Поеми о Великом Инквизитору, а који је подударан са савременом концепцијом среће наметнутог одозго и њене митологизације данашњег десакрализованог човека и света и други појам среће, инкомпатибилан овој концепцији, онај Новозаветни. Тај други је, према њој, онај из епизоде из IV главе – Кана Галилејска, у ком је срећа заправо радосно стање душе која се „венчава“ са жеником-Христом.
Нина Крајник, се у свом излагању наслова „Лакан, читалац Достојевског“ усресредила на психоаналитички концепт Имена Оца на основу Фројдових увида у личност Достојевског, а који у вези са савременим тренутком отварају клиничка питања сваког субјекта – како је данас могуће спојити властиту слободу и одговорност.
Слободан Марковић,је изложио реферат на тему „Стварност ђавола код Достојевског“. Он се у раду бавио местом тумачења значаја и улоге ђавола у причи о Великом инквизитору и уопште у делу Фјодора Достојевског, али и поредећи га са дистопијским делом Јевгенија Замјатина „Ми“. Он је рекао да је „појављивање ђавола између јаве и сна у сусрету са Иваном, поигравање Достојевског с питањем његове стварности и открива амбивалентност самог аутора према постојању нечастивог као стварне особе“. Професор Марковић је још рекао да је „затворен круг ‘кнеза овога свијета’, односно ђавола“, и да је „од његове свеприсутности у раној модерни и свакодневних разговора с Лутером, он преусмерен код Достојевског на унутрашњи свет посрнулих нихилиста, односно пренесено, на дезоријентисаног савременог човека“.
Организатори су на крају најавили да ће на пролеће следеће године бити организован нови скуп на коме ће бити представљен зборник радова са ове конференције.
Текст и фото: Данко Страхинић
Проширена верзија текста објављеног 15. децембра 2019. године у листу Православље (број 1266).
