Mеђународна конференција „Православље и фундаментализам“

ORTHODOXY AND FUNDAMENTALISM (70) У Београду, од 10. до 12. маја 2018, одржана je међународна конференција на тему „Православље и фундаментализам“ (Orthodoxy and Fundamentalism). Скуп је организовао међународни конзорцијум православних теолошких факултета и института (Волоска академија за теолошке студије, Волос, Грчка; Центар за православне хришћанске студије, Универзитет Фордам, Њу Јорк, САД; Румунски институт за међуправославне, међуконфесионалне и међурелигијске студије INTER, Клуж-Напока, Румунија; Библијско-богословски институт светог апостола Андреја, Москва, Русија; Православна богословска академија светог Игњатија, Стокхолм, Шведска; Европски форум православних школа теологије EFOS, Брисел, Белгија; Центар за философију и богословље, Требиње, Босна и Херцеговина) заједно са Институтом за студије културе и хришћанства из Београда и Домом омладине Београда, а уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.

На конференцији је разматран општи феноменон фундаментализма у савременом свету, фундаментализам као верски и идеолошки феномен, однос између фундаментализма, традиционализма и модерности, фундаментализам у савременом православном свету, фундаменталистички одговори на питања модернизације, плурализма и демократије, православни одговори на политички либерализам и секуларизам итд. Овом приликом расправљано је и о улози верског фундаментализма у савременим друштвеним и политичким кризама. Посебна пажња била је посвећена питању фундаментализма у земљама у којима је православље преовлађујућа и традиционална вероисповест. 

Учешће на конференцији узело је преко двадесет истакнутих теолога, социолога и филозофа, са домаћих и страних универзитета. Говорили су: Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк (Српска православна црква), проф. др Тарек Митри, бивши либански министар културе (Амерички универзитет у Бејруту, Либан), проф. др Владан Перишић  (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду), проф. др Џорџ  Демакопулос (Центар за православне хришћанске студије, Универзитет Фордам, Њу Јорк, САД), мр Катарина Пекриду (секретар за теолошки дијалог при Конференцији европских цркава, Брисел, Белгија), проф. др Аристотел Папаниколау (Центар за православне хришћанске студије, Универзитет Фордам, Њу Јорк, САД), проф. др Василиос Термос (теолог и психијатар, Атинска црквена академија, Грчка), проф. др Петар Јевремовић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду), проф. др Предраг Драгутиновић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду), др Кристоф Д’Алојсио (Институт православне теологије Св. Јован Богослов, Француска), проф. др Василиос Н. Макридес (Социологија православног хришћанства, Универзитет Ерфурт, Немачка), проф. др Хараламбос Вентис (Богословски факултет, Универзитет у Атини), проф. др Брендон Галахер (Одељење за теологију и религијске студије, Универзитет Екстер, Велика Британија); проф. др Францес Костарелос (Универзитет Илиноис, САД); др Сергеј Чапнин (Универзитет у Инсбруку, Аустрија); проф. др Анастасија Митрофанова (Руски државни универзитет за хуманистичке науке, Москва); др Катерина Кочандрле Бауер (Универзитет у Прагу, Чешка Република); др Петре Меикан (Универзитет у Абердину, Велика Британија); др Пантелис Калаицидис (Волоска академија за теолошке студије, Волос, Грчка) и проф. др Давор Џалто (Институт за студије културе и хришћанства, Београд). Конференцијом су модерирали др Микел Јелм, декан Православне богословске академија светог Игњатија из Стокхолма, Цезар Маркештајнер-Унгуреану, асистент при Румунском институту за међуправославне, међуконфесионалне и међурелигијске студије INTER, Клуж-Напока и др Алексеј Бодров, ректор Библијско-богословског института светог апостола Андреја, Москва. Другог дана конференције присуствовао је и Њ.П. Владика Иринеј (Добријевић) који је активно учествовао у дискусијама на поједине теме. 

Радни део конференције започео је излагањем Њ.П. Владике Јована (Ћулибрка) који је у свом реферату „Врати ме назад у Константинопољ“ сагледао питање фундаментализма у оквиру тоталитаризама двадесетог века.  Он је анализиро са којим су се све облицима тоталитаризама суочили православни Срби од почетка деведесетих година двадесетог века, па до данас. На крају је закључио да се православни суочавају са три империје: ултра либералном, ултраисламском и трећом, која је ултрахришћанска, али не припада православној традицији и да са тим питањима треба да се носи конференција, али да треба видети како ће се и будућност носити са тим.

Тарек Митри је говорио на тему Конзервативизам, фундаментализам и идентитетска политика у арапском свету“. Он је рекао да политике идентитета имају тенденцију да замагле разлике између конзервативизма и фундаментализма и да, када се конзервативизам сматра условом опстанка и идентитетском одбраном, то доводи до милитантизма усмереног на мањине, па га је немогуће разликовати од фундаментализма. Он је истакао и да у ослабљеним државама јачање комуналистичког идентитета приближава конзервативце и фундаменталисте, док са друге стране, подела хришћана остаје приметна између оних који траже духовне и етичке ресурсе да превазиђу политику идентитета и оне који нису у могућности или не желе да се раздвоје своју религију од комунализма и избаве се од разочарања, презира и страха.

Проф. др Владан Перишић се у раду насловљеном „Теоријске претпоставке хришћанског фундаментализма“ није бавио хришћанским фундаментализмом и његовим манифестацијама већ теоријским претпоставкама које до њега доводе. Он је подвукао да су ове претпоставке углавном несвесна и стечена уверења, навике и диспозиције, које чине дух и атмосферу у склопу кога се развија и манифестује фундаменталистички став. Он је рекао да се тај став на првом месту састоји из некритичког разумевања Светог Писма и недостатка свести да је свако читање његово тумачење. 

Џорџ Е. Демакопулос је у реферату „Недавни проналазак традиционалног  православља“ рекао, да иако синтагма “традиционално православље” циркулише као ознака личног или колективног идентитета и користи се за критику православља као недовољно традиционалног, сам израз није, иронично, уопште традиционалан. Он даље тврди да појаву “традиционалног православља” као препознатљивог и конститутивног знака аутентичног православног идентитета током двадесетог века треба схватити као нуспродукт борбе унутар заједнице за значење и релевантност након векова теолошке зависности/отпора према западном хришћанству.

Катерина Пекриду је говорећи на тему „Православни фундаментализам и екуменски дијалог истакла да на тему православног фундаментализма нема много студија како православних теолога, тако и других научника. Она је даље анализирала православни фундаментализам из теолошке перспективе и настојала да изложи његове кључне елементе. У другом делу је говорила о његовом утицају на екуменски дијалог.

Аристотел Папаниколаоу је у раду наслова „Плурализам, секуларизам, фундаментализам  прво дао анализу концепта „секуларног“. Он је нагласио да, иако појам хришћански секуларизам звучи контрадикторно, православна теологија захтева хришћански секуларизам. У даљем излагању изнео је теолошки доказ за хришћански секуларизам схваћен у смислу радикалног плурализма.

Василиос Термос је у свом излагању насловљеном „Фундаментализам: теологија у служби психозе“, рекао да се религијски фундаментализам теолошки критикује као апсолутизација елемената створеног поретка који омета приступ до нествореног. Он је такође и психоаналитички пришао „психози“ Цркве, у погледу а) увођења параноје и агресије, б) недостатка самокритичности, в) распрострањености унутрашње несвесне представе Бога који кажњава. Уз то, рекао је он, то истовремено функционише као самостворени превентивни лек против клиничке психозе.

Петар Јевремовић је у раду „Епистемологија радикализоване вере  изнео као основну идеју да постоји нешто дубоко параноидно (нарцисоидно) унутар фундаменталистичког менталног склопа. Он је рекао да бити радикалан у стварима вере подразумева апсолутно поседовање Божанског знања, те да постоји симптоматско огледање између оваквог знања (псеудо-божанског знања) и патолошког идеала моћи. Као кључну за разумевање оваквог радикализма он је навео некрозу функције Оца. Због тога је потребно да савремено (не само православно) хришћанство, озбиљно промишља о овом проблему.

Предраг Драгутиновић у је реферату „Читање без тумачења? Фундаменталистички приступ Библији и библијска херменеутика“ рекао да се “фундаменталистички” приступ Библији може открити у свакој грани хришћанства, те да као такав подразумева само читање текста без потребе за тумачењем и интелектуалним учешћем. Он је указао на појављивање фундаментализма у православним црквама и да у православном образовном систему постоји хитна потреба за промовисањем историјско-критичке методологије која штити теологију од инхерентних идеолошких опасности.

Кристоф Д’ Алојсио је у излагању под насловом „Фундаменталистичка херменеутика као ризик у образовању  покушао да да одговоре откуд фундаменталистички трендови у православној заједници у Белгији и како се то показује у контексту образовања. Он је такође размотрио како се на те трендове гледа из угла верских, а како из угла световних власти. 

Василиос  Н. Макридес  је у реферату наслова: „Појам православља као једине истинске вере: специфичан извор православног хришћанског ригоризма“ рекао да православни ригоризaм (фундаметализам) није скорашњи феномен, већ да га треба разматрати у контексту богате историје православља. Он је покушао да покаже како је појам православља као једине истинске вере и његово дословно разумевање блиско повезано са порастом православног ригоризма.

Хараламбос Вентис у излагању на тему Фундаментализам у православној цркви: суштински или пролазни?“ настојаo да идентификује низ препрека за даљи раст, еволуцију и важност православља које га могу учинити све мање релевантнијим у модерном друштву и гурнути на маргине и означити га као штетан систем веровања који је опасан за демократију, слободу и отворено друштво.

Брендон Галахер  у раду „Прелазак у Православље у Северној Америци и православни фундаментализам: лични поглед“ истражује феномен православног фундаментализма који настаје из мешавине конверзије из махом евангеличког протенстантизма у православље у Северној Америци и Европи као модерног социолошког феномена на основу ауторовог двадесетпетогодишњег искуства као преобраћеника у православље.

Францес Костарелос је у предавању „Конфликтни грчки православни дискурс о фундаментализму и фрагментирање грчких православних институција у Сједињеним Државама представила резултате етнографских истраживања из 2010. године у којима се бавила фрагментацијом парохијског живота и нарушеним односима међу православним хришћанима у Архиепископији америчкој због учења старца Јефрема. Она је још говорила о искушењима лаика по овом питању услед ћутања јерархије. 

Сергеј Чапнин се у расправи „Матилдаи матилдовање: успон и пад радикалних православних фундаменталиста у Русији бавио радикализацијом неких православних група у Русији и верском оправданошћу насиља поводом приказивања филма „Матилда“ из 2017. године и питањем претње даљег развоја православног радикализма.

Анастасија В. Митрофанова је својим емпиријским истраживањем, Фундаментализам у идеологији и пракси православних политичких покрета у савременој Русији“, желела да покаже да фундаментализам није облик религиозности, већ да је посебна верска идеологија која је еклектична, која за последицу има одређене политичке праксе и у којој је национализам значајан чинилац. Оцењујући утицај фундаменталиста у руском друштву она је указала да они своју идеологију шире међу социјално угроженима користећи се повлачењем државе из те друштвене сфере.

Катерина Кочандрле Бауер у реферату Два примера нефундаменталистичке, али духовности укорењене у вери: мати  Марија Скобцова и Александар Мењ“, истражила средњи пут између фундаменталистичких и екстремних либералних реакција у сусрету верске традиције и модерности. Она мати Марију Скобцову и оца Александра Мења наводи као примере како уравнотежити дубоку укорењеност у православној традицији и истовремено задржати уверење у креативну моћ сваког појединца и прилагођавати традицију и садашњости и будућности.

Петре Меикан представио је рад „Поновно давање гласа лаицима: борба против екстремизма у православној цркви“ у коме подвлачи да је један од главних изазова за православну Цркву данас поларизација њених чланова. Да би се спречио одлазак у екстремизам он је указао да је неопходно да се успоставе структуре за унутарцрквени дијалог, подсетивши да је то део наслеђа ране Цркве када су лаици били питани у вези доктирне, етике и администрације.

Пантелис Калаицидис је у излагању насловљеном „Есхатологија и фундаментализам рекао да Црква, као есхатолошка и евхаристијска заједница која је оријентисана према будућности, не исцртава своју суштину првенствено од онога што јесте или од онога што јој је предато у прошлости путем неке структуре или институције, већ пре свега од оног што ће се догодити у Есхатону. То имплицира да је однос православља према модернизму, као и изазов фундаментализма, који није ништа друго него искривљена реакција на модераност, покушај повратка на прошле структуре и културне облике без “сећања на будућност”.

Давор Џалто у свом раду „Како бити ‘фундаменталиста’ на исправан начин?истражује концепте “фундаментализма”, “екстремизма” и “радикализма” и начине на који се могу користити како би описали и “негативне” и “позитивне” аспекте/манифестације (политичке) религиозности. Он у раду настоји да афирмише “нефундаменталистички (хришћански) радикализам”, како би избегле негативне импликације “фундаментализма”, као што се обично претпоставља, али који ће узети у обзир потребу очувања/афирмације “радикализма” есхатолошки-оријентисане хришћанске вере.

С обзиром на чињеницу да на тему православног фундаментализма нема много студија, најављени зборник радова са ове конференције омогућиће заинтересованима детаљнији увид у ове важне теме.

Фотографије и текст: Данко Страхинић

Фотографије: Данијела Марковић

Објављено у листу Православље, број 1229, 1. јун 2018.